Dragi tata,

Bio sam radostan zbog tvog pisma, kada je mama ušla u sobu sva uplakana. Saznala je da je umro ujka Grujo. Otišao sam s njom u upravu, da traži papir s kojim ne mora u vozu da plaća kartu. Jedva su joj ga dali, tek poslije nekoliko sati. Jutros je otputovala na sahranu, a meni je rekla da brinem o Stanetu. On je sada napolju sa Ivicom. Gledam ih kroz prozor kako se igraju. Stanetu nisam rekao gdje je otišla mama. Rekao sam mu samo da se vraća sutra.

Prije dva mjeseca smo se preselili u “Igman”, pa se sada družim sa Sinišom. U početku sam žalio za “Sutjeskom”, ali sada sam ponosan što pripadam “Igmanu”. Oni iz “Sutjeske” nas samo kukavički napadaju šišarkama, a izbjegavaju pravu, otvorenu borbu. Još uvijek nisam primio pismo od Mihajla. Možda mi ne piše jer je saznao da sam postao igmanovac, a možda me je i zaboravio. (Ne znam zašto, ali siguran sam da me Samir nije zaboravio. On bi mi pisao da može.)

U “Igmanu” mi petaci imamo časove, kod nastavnika koji svaki dan dolazi iz Niša. Da bih stigao u školu, treba samo da siđem niz stepenice, a na velikom odmoru mogu da odem do naše sobe i užinam. Poslije škole Siniša i ja ostavimo sveske u sobama i odmah idemo napolje. Često s nama izađu i Jelena i Aleksandra. Njih dvije su nam najbolje drugarice. Jelena je iz “Sutjeske”, ali sam ubjedio Sinišu da to nije važno, jer je djevojčica pa ne učestvuje u ratu. U stvari, Jelena mi se dopada. Mislim da sam se zaljubio u nju.

Pokazao sam Jeleni tvoja pisma. Ona je rekla da bi voljela da nauči da crta tako lijepo kao ti. Pročitala je i moja pisma tebi. Obećala je da nikome neće govoriti o njima. Nadam se da ćeš ih i ti uskoro pročitati.